U iz­najm­lje­nom sta­nu u Nik­ši­ću sa dvo­je ma­lo­ljet­ne dje­ce za­jed­no ži­ve Di­ja­na Goj­ko­vić i Ve­ra Ra­do­vić. Obje su sa­mo­hra­ne, pa zbog te­ške so­ci­jal­ne si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­ze, udru­ži­le su se ka­ko bi sma­nji­le tro­ško­ve, i ta­ko svo­joj dje­ci po­ku­ša­le da obez­bi­je­de iole nor­ma­lan ži­vot. Da u to­me te­ško uspi­je­va­ju uvje­ri­la se eki­pa Dnev­nih no­vi­na „Dan” ko­ja im je uru­či­la pa­ket Ban­ke hra­ne. Do­na­ci­ja u vi­du osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca i sred­sta­va za hi­gi­je­nu ob­ra­do­va­la je i Di­ja­nu i Ve­ru. Sa pri­ma­nji­ma ko­je ima­ju dvo­i­po­go­di­šnjem si­nu i mje­sec sta­ri­joj Te­o­do­ri, ri­jet­ko mo­gu obez­bi­je­di­ti sva tri obro­ka na dan. Goj­ko­vi­će­va je ka­za­la da obje pri­ma­ju so­ci­jal­nu po­moć, od­no­sno na­kna­du ko­ja sle­du­je sa­mo­hra­ne ro­di­te­lje, a ko­ja im je još i uma­nje­na.
- Pri­mam 260 eura, ali od to­ga, ka­da iz­mi­ri­mo sa­mo tro­ško­ve sta­na­ri­ne i ko­mu­na­li­ja osta­ne ve­o­ma ma­lo za pre­ži­vlja­va­nje. Za si­na mi je po­treb­no mje­seč­no mno­go, po­naj­vi­še sred­stva za hi­gi­je­nu, a da mu pri­u­štim ne­što ma­kar ma­lo vi­še ne­mam nov­ca, is­pri­ča­la je Di­ja­na.
Iako ima 29 go­di­na, zbog broj­nih zdrav­stve­nih pro­ble­ma ne mo­že da pro­na­đe po­sao. Bli­ža rod­bi­na po­ma­že uglav­nom u hra­ni.
- Pri­je ne­ko­li­ko da­na ni bra­šna u sta­nu ni­je­smo ima­le, pa je moj brat pri­sko­čio u po­moć. To nam se če­sto de­ša­va, kao i sa­da ali ste do­šli vi sa pa­ke­tom Ban­ke hra­ne pa će­mo bi­ti mir­ne ma­kar ne­ko­li­ko da­na. Naj­ve­ći tro­šak je sta­na­ri­na, i spa­si­li bi nas ka­da bi se za nas na­šao ne­ki ne­ki pro­stor za ži­vot, ma­kar da to bu­de i sta­ra ba­ra­ka sa­mo da ne pla­ća­mo i da sa dje­com ima­mo gdje da se sklo­ni­mo. Ži­vot na ova­kav na­čin je za­i­sta ne­mo­guć, ka­za­la je Goj­ko­vi­će­va.
Od je­se­ni, ka­da ma­li­ša­ni na­pu­ne tri go­di­ne ži­vo­ta, na­kna­da ko­ju pri­ma­ju nji­ho­ve maj­ke bi­će do­dat­no sma­nje­na za po 100 eura. Ve­ra Ra­do­vić, ko­ja je di­ja­be­ti­čar, ka­že da tek on­da ne­će ima­ti da pla­ća­ju sta­na­ri­nu, pa će naj­vje­ro­vat­ni­je mo­ra­ti iz sta­na ko­je su za­ku­pi­le da ise­le.
- Udru­ži­le smo se ka­ko bi po­di­je­li­le te­ret tro­ško­va, ali je sva­kim da­nom to te­ško iz­ve­sti. Tru­di­mo se da što ma­nje tro­ši­mo stru­ju i vo­du, na šta nam, uz ki­ri­ju, mje­seč­no ode naj­vi­še nov­ca, ali je to ne­mo­gu­će iz­ve­sti. Po­ku­ša­le smo pro­na­ći i ne­ki jef­ti­ni­ji stan, ali ni u to­me ni­je­smo uspje­le. Od je­se­ni, kad nam sma­nje pri­ma­nja, ovaj stan ne vje­ru­jem da će­mo mo­ći pla­ća­ti. On­da će­mo, vje­ro­vat­no, sva­ka na svo­ju stra­nu, ali ne zna­mo ku­da, is­ta­kla je Ra­do­vi­će­va.
U sta­nu gdje ži­ve, sva­ka ima po je­dan so­bi­čak gdje spa­va­ju sa dje­com, a pre­ko da­na su za­jed­no u dnev­nom bo­rav­ku, ali u svim pro­sto­ri­ja­ma fa­li na­mje­šta­ja. Dje­ca ima­ju pro­sto­ra za igru, ali ne­ma­ju igra­ča­ka. Ma­li­ša­ni­ma, uz mno­go bo­lju hra­nu od one ko­ju maj­ke uspi­je­va­ju da im ku­pe, neo­p­hod­no je obez­bi­je­di­ti i obu­ću i odje­ću u ko­ji­ma ta­ko­đe osku­di­je­va­ju. B.B.